Kultura je kod nas najčešće u fokusu šireg društva kada dođe do evidentnog kršenja propisa i zakona, pa i konkretnog ugrožavanja, uništavanja ili otuđenja onoga što nazivamo nacionalnim blagom. Možda je arheologija upravo pravi primjer, jer arheolozi marljivo i predano rade na različitim arheološkim lokalitetima u Crnoj Gori, ali su u žiži javnosti tek pošto artefakti nestanu ili određeni lokalitet bude oštećen.
„Problem se pojavljuje kada se radi o nekom nalazu koji je nađen na privatnom zemljištu. Tu onda najčešće zbog birokratije, koja ide u korist vlasnika, u mnogim slučajevima dolazi do gubitka tih starih tragova“, ocijenio je arheolog dr Anton Ljuljđuraj, kustos Muzeja Ulcinj.
On dodaje da se vlasnici u velikom broju slučajeva boje da će im imovina biti otuđena, pa iz tog razloga skrivaju ili čak unište nalazište.
„Crna Gora tako polako gubi tragove prošlosti. Bitku u ovoj 30-godišnjoj tranziciji su dobili privatnici“, naglašava Ljuljđuraj.
Arheolozi nailaze na zakonska ograničenja, a da nijesu ni počeli sa iskopavanjem – istraživanjem nekog lokaliteta. U Crnoj Gori na snazi je neka vrsta centralizacije istraživanja vezanih za Centar za konzervaciju i arhelogiju.
„Previše je birokratije, za svaku sitnicu treba da se stvore komisije da bi se odlučilo šta dalje. Tako se gubi na vremenu i praktičnosti, a koju su nekada imale institucije za vrijeme Jugoslavije. Kada su pitanju slučajni nalazi ili se ugrozi neko kulturno dobro, brzo reagovanje je najbolji način spasavanja. Zato, normalno, treba da postoje i rezervna sredstva“, ističe Ljuljđuraj.
Kada su u pitanju slučajna otkrića, kaže Ljuljđuraj, po pravilu, svaki nalaz trebalo bi da bude prijavljen lokalnom muzeju, gdje bi se izvršila dalja obrada. Ponešto, dodaje on, rade i poneki muzeji koji imaju licencu.
„Pošto imam licencu, a ulcinjski Muzej nema, onda je velika prepreka da ja vodim neki teren, makar bio i sondažnog karaktera. Zato sam primoran više da radim na lokalitetima koji vode moje kolege“, kaže arheolog Ljuljđuraj.
Zato ne čudi njegov zaključak o pitanju manjkavaosti naših zakona koji regulišu oblast arheologije i zaštite kulturnih dobara.
„Čest slučaj na srednjovjekovnim lokalitetim je da tokom kopanja nekog objekta ili crkve, unutar nje, a gdje svi očekujemi neki lijep pod ili nalaz, naiđemo na veliku nekropolu, gdje je sahranjeno više ljudi. To nas usporava u radu, a nalaz uglavnom bude siromašan u materijalu“, kaže Ljuljđuraj.
On je ocijenio da je neophodna promjena u radu i ingerencijama Inspekcije za zaštitu kulturnih dobara i Uprave za kulturna dobra.
„Kada svake godine gubiš kulturna dobra, a stari gradovi sve više liče na nova naselja i biznis zone, onda su promjene svakako potrebne“, ističe Ljuljđuraj.
Dr Ljuljđuraj ističe da sa svim kolegama iz oblasti kulture ima odličnu saradnju, da često s njima razmjenjuje informacije, te da je učesnik pojedinih projekata. No, ponekad izostaje saradnja sa institucijama, naročito kada je u pitanju rad na terenu.
„Smatram da bi mi iz lokalnih muzeja trebalo da budemo više uključeni u arheološka istraživanja. Pored toga imam, dobre veze sa kolegama iz Albanije, gdje sam studirao, a i radio sam tamo na mnogim lokalitetima. Uglavnom su istraživanja sprovođena u saradnji sa stranim univerzitetima“, kaže naš sagovornik.
On je zaključio da ni u arheologiji ne bi trebalo da odluke budu u rukama pojedinaca, već da svakome treba dati priliku da iznese svoj stručan stav.
„Na kraju krajeva, svi mi zajedno našim radom doprinosimo nauci i kulturi ove zemlje“, kaže Ljuljđuraj.
(Dan, Ž. J.)
