Dan Evrope proslavio sam na Konferenciji evropskih pisaca u Berlinu. Vozili su nas kroz grad u novim, crnim bmw limuzinama serije 7; Frank-Walter Steinmeier, federalni ministar spoljnih poslova održao je uvodni govor; konferencija je održana u Forumu Deutsche Banke... Sve ono što mi pisci potajno volimo, dok se pretvaramo da smo beskompromisni ljevičari.
Na konferenciji, sve je prštalo od ideala, humanizma, evropskih vrijednosti i značenja Evrope. Moja omiljena replika prvog dana konferencije bila je: „U poređenju sa Evropom koncentracionih logora, ova Evropa budi nadu“.
Čini se kako ljudi izvan Evrope nemaju problem da definišu šta je za njih Evropa. Demonstranti na Maidanu u Ukrajini umirali su sa riječju “Evropa” na usnama; ljudi sa evropske periferije, poput mene, praktično stoje u redovima da postanu građani EU; emigranti iz Afrike dave se u Mediteranu pokušavajući se dokopati Evrope.
Ali čini se kako pod frazom “evropske vrijednosti“ izvanjci i Evropljani ne misle na isto.Hegel je pisao kako su tajne drevnih Egipćana bile tajna i za drevne Egipćane. Moglo bi biti da su „evropske vrijednosti“ tajna i za same Evropljane.
Prije nekoliko godina bio sam u Pratu, Italija, na konferenciji pod imenom “Je li Evropska unija mrtva”? Mi, učesnici, složili smo se: da. Našega su mišljenja bili i konobari, recepcioneri i prodavačice karata. Svi stanovnici Prata sa kojima smo pričali smatrali su, zapravo, da je u toku posljednje odbrojavanje za propast Evropske unije.
Na dan konferencije ustao sam rano i otisnuo se u šetnju. Prato je bio slobodan od ljudi, stoga neodoljiv. Bilo je hladno jutro – čak i Toskana zna biti surova u februaru – ali sam kafu ipak popio vani, da bih mogao pušiti. Mislio sam kako je zabrana pušenje izdaja evropskih vrijednosti – ako je naša civilizacija bila dobra u nečemu, onda je to ubijanje ljudi. Pušenje ubija, naravno, ali ubija i država. U zabrani pušenja vidio sam odlučnost države da sačuva monopol na legalno ubistvo.
Onda je stigao Afrikanac. U rukama je nosio paket upaljača, plastični sat i tri Snickersčokoladice. Svoju mi je robu pokušao prodati na italijanskom, da bi se od srca obradovao kada sam ga odbio na engleskom i ponudio ga kafom.
Neka me ne zbuni to što je učen čovjek, rekao mi je. Bio je magistar elektrotehnike. Kada su mu roditelji ubijeni, napustio je Nigeriju. Govorio je o ekvilibrijumu, Wallersteinovoj teoriji Svjetskog sistema i slabim integrativnim silama Evropske unije… Jesi li siguran da ti ne treba upaljač, pitao je. Bio sam siguran. “Dosta ćaskanja, posao ne čeka”, rekao je i otišao.
Afrikanci, shvatiću kasnije, u Pratu šetaju ulicama i prodaju drangulije. Tako danju. Noću obilaze kafiće i restorane i romantičnim Italijanima nude ruže za njihove djevojke: dva eura komad.
“Znate, provirio sam u katedralu, misu je držao crni sveštenik, to budi nadu”, reći će mi istog dana Predrag Matvejević, divni jugoslovenski ljevičar. Predrag Matvejevićje dobar čovjek. Dobri ljudi u stanju su u svemu vidjeti nadu.
Čitave 63 godine u Pratu je vladala ljevica. Onda je desni centar pobijedio. Svi znamo kako to ide: ljevica pobjeđuje iz nade, desnica iz straha. Stanovnici Prata bili su u strahu od Kineza – desetine hiljada ih se doselilo, rekli su nam. Bojali su se i Afrikanaca. Neki od građana Prata podržavali su zabranu ne-italijanskih restorana u centru grada.
U Pratu sam mislio isto što i u Berlinu: jesu li Evropske vrijednosti univerzalne, ili su rezervisane samo za Evropljane? Ako je tačan drugi odgovor, tada je Evropa nalik na klubove za gospodu zatvorenog tipa. Ako je tako, zašto bi neko ko nije član mario za klub i njegove “vrijednosti”?
