Crna Gora danas slavi Dan nezavisnosti. S razlogom: njeni građani su tog 21. maja 2006. godine obnovili državnost Crne Gore nakon punih 88 godina.
Iako je zemlja počela pristupne pregovore sa EU, ona, nažalost, nije onakva kakvom su je sanjali iskreni suverenisti, oni koji su željeli demokratsku, prosperitetnu državu.
I ja sam jedan od njih. Nijesam razočaran, jer sam znao da velike ideje u blizini svog cilja ili na početku njihove realizacije, dođu iskrivljene.
Često sam, dok smo čekali taj veliki dan, svojim prijateljima recitovao jednu divnu pjesmu čuvenog poljskog pjesnika Slovackog. Kada su, pjeva on, Poljaci u svom romantičnom zanosu uzvikivali „Poljska, Poljska“, pojavio se iza jednog oblaka Dragi Bog i upitao: „Poljska da, ali kakva?“
Upravo tako: sa ovakvom vlašću, Crna Gora može biti nezavisna, ali ne može biti zemlja jednakih šansi. Prošli događaji prekrili su srca aktuelnih vlastodržaca. Njima je potreban odmor od istorije, nama od njih.
Dakle, treba nam neka nova priča. Ne zato što nam to poručuju naši evropski prijatelji, već zato što smo strahovito umorni i istrošeni starom pričom.
Posebno se to odnosi na Ulcinj, čiji su građani, svojom slobodno izraženom voljom sa 88,5 odsto, tog dana rekli „DA“ nezavisnosti svoje zemlje.
Osam godina kasnije, nemaju previše razloga za slavlje: grad je zapušten, ekonomski ruiniran, građani demoralizovani. Ima u tome i krivice Ulcinjana, ali svakako mnogo veća odgovornost za degradaciju Ulcinja leži u Podgorici. Samo ubijanje Solane je dovoljan dokaz ove tvrdnje.
Još im se, kada demokratski izaberu svoju lokalnu vlast, sa najvišeg izvršnog mjesta, prijeti da će se prema njima odnositi – „prema zaslugama“!? Čovjek naprosto zanijemi od te neuviđavnosti i brutalnosti.
No, duboki su temelji ovog grada i ove države. A vlasti? One dođu i prođu. Najvažnije je da sačuvamo ljudskost, zdrav razum i vjeru u bolju budućnost. Jer, sa svim ovim što imamo ona MORA doći! Istorija je takođe svjedok da razvoj u Ulcinju počinje tek onda kada se uspostavi društvena stabilnost i kada se ključne odluke za sudbinu njegovih građana donose u organima njihove lokalne uprave.
To je uostalom evropska praksa, a naš cilj i potreba. Kada tako bude, 21. maj ćemo svi ponosnije slaviti.
