“Dan”: U ULCINJU JOS VLADA KULT JOSIPA BROZA

„Dru­že Ti­to, mi ti se ku­ne­mo” i „Sho­ku Ti­to, ne be­to­hemi” ori­lo se uli­ca­ma ma­log pri­mor­skog gra­di­ća dav­nih 1959. i 1973. go­di­ne ka­da su Ul­ci­nja­ni do­če­ki­va­li Josipa Bro­za Ti­ta, mar­ša­la, he­ro­ja i do­ži­vot­nog pred­sjed­ni­ka So­ci­ja­li­stič­ke Federativ­ne Re­pu­bli­ke Ju­go­sla­vi­je. Mla­di i sta­ri, rad­ni­ci, ru­ko­vo­di­o­ci i par­tij­ski funk­ci­o­ne­ri – Al­ban­ci, Cr­no­gor­ci, Sr­bi… za­jed­no, na­smi­ja­ni, sa za­sta­va­ma i cvijećem, ma­ha­li su mar­ša­lu, po­no­sni što je od ono­li­ko gra­do­va ve­li­ke SFRJ do­šao baš njih da po­sje­ti. Ob­i­šao je „drug Sta­ri” Ul­cinj, a osta­lo je za­bi­lje­že­no da je lijepo do­če­kan, ugo­šćen i da je sa naj­ju­žni­je tač­ke on­da­šnje Ju­go­sla­vi­je po­nio lijepe uti­ske o gra­du, lju­di­ma i nji­ho­vom go­sto­prim­stvu. Od Ti­to­ve smr­ti pro­šle su 34 go­di­ne, SFRJ se ras­pa­la pri­je 23, ali sa­da u naj­ju­žni­joj cr­no­gor­skoj op­šti­ni, lik i dje­lo „naj­ve­ćeg si­na na­ših na­ro­da” i da­lje ži­vi. Oli­čen u ime­nu uli­ca, ško­la, spomeni­ka,Ti­to se i da­nas „smje­ška”, ili ozbilj­no „po­sma­tra”, sa mno­go­broj­nih fotogra­fi­ja ko­je se bri­žno ču­va­ju u ovom gra­du. Ul­ci­nja­ni se ni­je­su su­ro­vo obračuna­li sa li­kom i dje­lom mar­ša­la, kao što su to či­ni­li mno­gi, od Tri­gla­va do Đev­đe­li­je, ru­še­ći nje­go­ve spo­me­ni­ke, ukla­nja­ju­ći bi­ste i fo­to­gra­fi­je i spa­lju­ju­ći knji­ge. Po­ka­za­lo se po­sli­je sko­ro tri i po de­ce­ni­je da mno­gi mje­šta­ni pi­ta­nje Titovog na­sle­đa i od­nos pre­ma pro­šlo­sti, uop­šte, znat­no ozbilj­ni­je shva­ta­ju ne­go što je to slu­čaj u veli­kom bro­ju dru­gih gra­do­va i biv­ših ju­go­slo­ven­skih re­pu­bli­ka i po­kra­ji­na. U najju­žni­joj cr­no­gor­skoj op­šti­ni ime do­ži­vot­nog pred­sjed­ni­ka Jugoslavi­je i da­lje nosi jed­na škola – OŠ „Mar­šal Ti­to”. Vje­ro­vat­no je to je­di­na obra­zov­na usta­no­va na te­ri­to­ri­ji neka­da­šnje ve­li­ke dr­ža­ve, ko­ja se ni­je od­re­kla onoga što je ne­ka­da bi­la ve­li­ka čast i pri­vi­le­gi­ja. Nje­go­vo ime još zva­nič­no no­si i naj­ve­ći grad­ski bu­le­var, a broj­ni tu­ri­sti i po­sje­ti­o­ci Ul­ci­nja se pri­lič­no iz­ne­na­de kada u trgovačkim ili zanatlijskim lokalima i op­štin­skim kan­ce­la­ri­ja­ma, ugle­da­ju maršalove ura­mlje­ne fotografije. Ne­mo­gu­će je bo­ra­vi­ti u Ul­ci­nju, a ne pri­mi­je­ti­ti ve­li­ki nat­pis „Ti­to, to smo mi” na visokim stu­bo­vi­ma u dvo­ri­štu Jav­nog pred­u­ze­ća Vo­do­vod. Cr­no­bi­je­la Br­o­zo­va fotogra­fi­ja u dr­ve­nom okvi­ru i da­nas kra­si pro­sto­ri­je ser­vi­sa bi­je­le teh­ni­ke „Vicko”.

– Sve što sam u ži­vo­tu ste­kao, ste­kao sam u Ti­to­vo vri­je­me. Ku­ću, stan, auto… Imao sam pla­tu 1.850 ma­ra­ka sve dok ovi u džem­pe­ri­ma ni­je­su uze­li vlast. I nijesam sa­mo ja ži­vio do­bro i imao. Svi smo do­bro ži­vje­li od svo­ga ra­da, bi­li pošto­va­ni i pri­zna­ti gdje god da smo išli. Pet hi­lja­da kr­ve­ta ima­lo je ho­tel­sko predu­ze­će u kome sam ra­dio, 1.250 za­po­sle­nih ko­ji su pri­ma­li pla­te i ka­da ho­te­li ni­je­su ra­di­li. Sko­ro da ni­je bi­lo ne­za­po­sle­nih. Po jed­no iz po­ro­di­ce mo­ra­lo je da radi. To je bi­lo vri­je­me na­pret­ka, do­ba ko­je se ne za­bo­ra­vlja i ko­je se ni­ka­da ne­će po­no­vi­ti. Ka­da bih mo­gao da bi­ram da se po­no­vo ro­dim, ne bih ni­šta mi­je­njao. Zato su tu sve ove Ti­to­ve fo­to­gra­fi­je i na­pis „Dru­že Ti­to mi ti se ku­ne­mo”, kao uspo­me­na i poštovanje pre­ma vre­me­nu u ko­me smo mno­go bo­lje ži­vje­li, i čo­vje­ku ko­ji ima naj­vi­še za­slu­ga za to – ka­že, vla­snik rad­nje, Vi­do Vic­ko Vuč­ko­vić po­zna­ti i priznati maj­stor za oprav­ku bi­je­le teh­ni­ke i kli­ma ure­đa­ja.
Vuč­ko­vić is­ti­če ka­ko u Ul­ci­nju ima mno­go onih ko­ji i po­sli­je vi­še de­ce­ni­ja od smrti Jo­si­pa Bro­za, po­štu­ju nje­gov lik i dje­lo i jed­na­ko, kao kad je bio živ, ču­va­ju nje­go­ve por­tre­te na zi­do­vi­ma u svo­jim rad­nja­ma, do­mo­vi­ma ili kan­ce­la­ri­ja­ma.
Ba­hri Ka­ra­min­džo­ja, tr­go­vac i vla­snik rad­nje za pro­da­ju obu­će, je­dan je od mno­gih ko­ji bri­žlji­vo ču­va­ju uspo­me­nu na Ti­ta.
– Ti­to­vu sli­ku za­te­kao sam u ovoj rad­nji ko­ja je ne­ka­da bi­la obje­kat „Obu­će Beograd”. Ni­sam je ski­nuo ni ka­da su ga se od­re­kli oni ko­ji su od nje­ga ima­li najvi­še ko­ri­sti. Iz po­što­va­nja. Jer, u nje­go­vo vri­je­me svi smo ži­vje­li do­bro i kvalitet­no, ima­li smo sve i ni­je bi­lo kao što je da­nas, da ne­ko ima pre­vi­še, a ne­ko ni­šta. I mušte­ri­je ko­je do­la­ze za­do­volj­ne su ka­da vi­de sli­ku na zi­du pro­dav­ni­ce. Izne­na­de se, a mno­gi svra­te s na­mje­rom da vi­de i da po­zdra­ve i nje­ga i me­ne – priča uz osmi­jeh Ka­ra­min­džo­ja, upu­ću­ju­ći nas da pro­še­ta­mo do zgra­de Op­šti­ne u ko­joj ima mno­go kan­ce­la­ri­ja či­je zi­do­ve kra­se Bro­zo­vi por­tre­ti.
– Ti­to nas je za­du­žio da ga po­štu­je­mo iako da­nas mno­gi oma­lo­va­ža­va­ju ono što je za ži­vo­ta ura­dio. Sa­mo što smo ima­li pri­li­ke da ži­vi­mo u nor­mal­na i mir­na vremena, da se li­je­či­mo i ško­lu­je­mo bes­plat­no, do­volj­no je da ni­šta dru­go ni­je – sma­tra De­san­ka Klja­je­vić, vi­ši sa­rad­nik u Se­kre­ta­ri­ja­tu za pri­vre­du Op­šti­ne Ul­cinj.
U nje­noj i kan­ce­la­ri­ji nje­nih ko­le­gi­ni­ca, Ti­to nas za­mi­šlje­no „po­sma­tra” sa zi­da. Da ko­jim slu­ča­jem mo­že da ču­je šta o nje­mu da­nas ka­žu mno­gi Ul­ci­nja­ni, si­gur­no bi se za­do­volj­no osmjeh­nuo.
– Do­sto­jan­stve­no smo ži­vje­li i ra­di­li i mo­gli da uži­va­mo u plo­do­vi­ma svog ra­da. Da­nas ni­je ta­ko. Ima­mo „de­mo­kra­ti­ju” od ko­je ne­ma ni D. Mi rad­ni­ci naj­go­re smo pro­šli. Ne­ma vi­še sred­nje kla­se, ima sa­mo bo­ga­tih i si­ro­ma­šnih. Iz­gu­blje­na je jed­na či­ta­va ge­ne­ra­ci­ja ko­ja ne mo­že na­ći po­sao, a i ako ga na­đe, jed­nom kad za­ra­di penzi­ju od nje ne­će mo­ći ži­vje­ti. To u nje­go­vo vri­je­me ni­je mo­glo da se de­si. Na žalost, to vi­še ni­ka­da ne­će­mo ima­ti, ali se na­dam da će jed­nom do­ći vri­je­me poštenih – ka­že Klja­je­vi­će­va.

Naj­ve­ći spo­me­nik mar­ša­lu

Ma­lo je po­zna­to da je biv­šem ju­go­slo­ven­skom pred­sjed­ni­ku bio po­sve­ćen i naj­ve­ći spo­me­nik ika­da po­dig­nut u Cr­noj Go­ri. Na­la­zio se na br­du Mo­žu­ra, u za­le­đu Ulcinja. Na pro­sto­ru di­men­zi­ja 120 sa 45 me­ta­ra bio je ura­đen Ti­tov lik. Ka­pa od bo­ro­va, a li­ce od ka­me­nja ofar­ba­nog u bi­je­lo. Bi­lo je pred­vi­đe­no da na pro­sto­ru od 7.000 kva­drat­nih me­ta­ra bu­de ura­đe­na ci­je­la Ti­to­va fi­gu­ra, ali ne­vri­je­me i je­dan po­žar uni­šti­li su bo­ro­vu šu­mu, pa je za­u­vi­jek ne­stao i ovaj neo­bič­ni spo­me­nik, ko­ji se mo­gao vi­dje­ti sa ve­li­ke uda­lje­no­sti.

Ge­ne­ral Že­želj bi­rao je­lov­nik u ho­te­lu „Ga­leb”

Za Ti­to­ve po­sje­te Ul­ci­nju ve­za­ne su mno­ge za­ni­mlji­vo­sti ko­je se i dan-da­nas pre­pri­ča­va­ju. Pri­li­kom pr­vog do­la­ska, od po­sle­di­ca uz­bu­đe­nja i stre­sa, pre­mi­nuo je na rad­nom mje­stu Ibro De­dić, ta­da­šnji di­rek­tor naj­ljep­šeg ul­cinj­skog ho­te­la „Ja­dran”. Ve­li­čan­stve­ni do­ček pred­sjed­ni­ku spre­man je upra­vo u tom ho­te­lu, ali se zbog mjera opre­za i ne­po­zna­ni­ce da li će Ti­to stvar­no do­ći, po­sje­ta tra­gič­no za­vr­ši­la za De­di­ća. Na­i­me, zbog bez­bjed­no­snih mje­ra Bro­zo­va po­sje­ta bi­la je do­ve­de­na u pitanje, jer sta­ri ma­ka­dam­ski put, ko­jim je vi­so­ka de­le­ga­ci­ja tre­ba­lo da do­pu­tu­je iz Ba­ra nije bio bez­bje­dan. Zbog sa­zna­nja da su pret­hod­no gra­ni­cu sa Al­ba­ni­jom prešli neki emi­gran­ti taj put­ni pra­vac ni­je do­la­zio u ob­zir. Vi­jest da Ti­to ot­ka­zu­je po­sje­tu sa ne­vje­ri­com je do­če­ka­na u ho­te­lu „Ja­dran”. Ipak, raz­o­ča­re­nje ni­je du­go tra­ja­lo, jer su mno­go­broj­ni go­sti, uglav­nom vi­so­ki par­tij­ski funk­ci­o­ne­ri tog vremena, navali­li na bo­ga­tu­tr­pe­zu ne že­le­ći da im se gur­man­lu­ci spre­mlje­ni u Titovu čast ohla­de. Ka­da je na­kon sat vre­me­na bo­ga­tog go­šće­nja, ića i pi­ća, pristigla informaci­ja da „drug Sta­ri” ipak do­la­zi, ali bro­dom, po­koj­nom De­di­ću ni­je iz­dr­ža­lo sr­ce, jer je nje­go­va tr­pe­za, da­ni­ma pa­žlji­vo pri­pre­ma­na, prak­tič­no ne­sta­la za po­la sa­ta. Ipak, za­hva­lju­ju­ći pri­seb­no­sti oso­blja, Ti­ta je do­če­ka­la bo­ga­ta po­nu­da tradicio­nalnh je­la, ta­ko da se Ul­ci­nja­ni ni­je­su obru­ka­li.
Ti­to je dru­gi put u Ul­cinj do­pu­to­vao sa su­pru­gom Jo­van­kom, a od­sjeo je u ho­te­lu „Ga­leb”. U mar­ša­lo­voj prat­nji, pri­ča­li su ka­sni­je svje­do­ci po­sje­te, bio je nje­gov ordo­nans ge­ne­ral Mi­lan Že­želj, ko­ji je o sve­mu vo­dio ra­ču­na. Imao je, ka­žu, odriješene ru­ke što se sve­ga ti­če, pa je čak mar­ša­lu bi­rao je­lov­nik za sve­ča­ni ru­čak. Osta­lo je da se pre­pri­ča­va ka­ko je vi­so­ki ofi­cir na­re­dio da za ru­čak svi go­sti mo­ra­ju je­sti što i vr­hov­ni ko­man­dant. To je naj­vi­še raz­lju­ti­lo lo­kal­ne funk­ci­o­ne­re ko­ji su na kra­ju ve­li­ke tr­pe­ze za se­be bi­li odvo­ji­li ra­zna pe­če­nja, di­vljač i mno­ge dru­ge specija­li­te­te.  (Miljan Kne­že­vić, Dan)