U životu se često dešava da od intimnog i spontanog doživljaja stvarnosti započinju mnoge ideje i akcije, a slučajnost je ponekad i podsvesna namera. Ili, kako bi to preciznije rekao, nobelovac i čuveni književnik Tomas Man: “Samo ono što se hoće, postaje uvek sudbina”.
Neumornom upornošću, pretvarajući svoje snove u realnost i rekonstruišući delove sopstvene sportske mladosti, Pavle Pepđonović je, po cenu samog sebe, svog dostojanstva i rizika, organizovao manifestaciju koja je prevazišla sve standarde u zemljama bivše Jugoslavije. Bila je to autentična ideja i inspiracija sakrivena u dnu duše, naslagama stvarnog života, tradicijom, korenima, vaspitanjem, ali i poodavno zamaklim sporstkim uzorima.
Da bi neko ljudsko delo uspelo, treba da se sretnu prilika i čovek, a to se dogodilo 2022. godine, kada je Pavle upoznao čuvenog fudbalera Ivana Gudelja. Tom prilikom, Pavle je predložio da se promocija Ivanove knjige Hajdučke priče, organizuje u Ulcinju. Bez ambicija, preporuka, planova i spoznaje, Pavle skače iz tiganja u vatru. Imao je intuiciju i mogao je da vidi ono što drugi nisu mogli. Iz takve mnogovide ideje, duh se ukazao kao izlaz iz uobičajene zamke svakodnevice, kao most pobune nad nemilosrdnim zakonima surove balkanske stvarnosti. Umesto jedne uobičajene promotivne svečanosti, nastaje ideja o skupu koji je nazvan „Ivanova ulcinjska igra“. I tako, sredinom novembra 2022. godine, organizovan jedinstven regionalni događaj – trodnevna najefektnija društvena igra u novijoj ulcinjskoj i crnogorskoj istoriji.
Okupivši nekoliko stotina sportista, uglavnom fudbalera, na trodnevno druženje, Pavle nije ni slutio da će njegova avantura i igra postati nešto mnogo više od same igre. Sa toplinom i gostoljubljem, kao savršenim principom aristokratske duhovnosti, Ulcinj postaje prostor u koji mnoge legende useljavaju svoju radoznalost i poznu sportsku anarhiju. Upravo je to bila namera organizatora da u mali grad na Jadranu, saobraćajno udaljen od velikih centara, okupi velikane sporta sa prostora bivše Jugoslavije i podstaknu mlade da se više posvete sportu. A Ulcinjani, nasmejani, puni duševnosti, satkani od dobrote i duboke emocije, velikog srca i meraka, pesme i svakojakog derneka, kroz koje se kristališe suština ljudske mudrosti, pokazali su se kao pravi domaćini.
Sa ove osmatračnice gledano, bila je to prava gustina života i prijateljstva, sa trenucima uzbuđene radosti, što je čitavom poduhvatu dalo sentimentalnu vrednost, a organizatorima ideju da ova manifestacija preraste u nešto više i značajnije. Ocenili su da pored kulturno sportskog značaja, ovaj festival ima i svoj integracijski, etički, multietnički, antropološki, ali i turistički karakter. Pavle je na vreme uočio da nema veće radosti od prepoznavanja sličnosti i duhovne srodnosti sa drugim, niti se mogu sa bilo čim meriti takvi susreti starih prjatelja.
U takvom naumu, ponosan na svoje sugrađane, kao domaćine, Pavle je znao da jednokratni spektakl i glamur nisu dokazi bilo čega i bilo koga, i zato je doneo odluku da se ova manifestacija nastavi i sledeće godine, sa željom da se sport još više afirmiše, i tako čoveku vrati dostojanstvo u ovoj egzistenciji. Imao je dovoljno koncentracije, kondicije i snage za taj lavovski zamah. I to onda kada je dosegnuo stanovitu životnu zrelost, ozbiljno iskustvo i autentičnu motivaciju.
Za tri godine svog postojanja, ovaj festival čovekoljublja, stvarao je sadržaje u koje su se skrivali Pavlovo duhovno i sportsko biće, koje je ovu formu iznedrilo. Vremenom ovaj realitet poprima karakteristike i sadržaje ugledne i impoznantne regionalne, pa i evropske institucije, sa tendencijom da sve to bude doživljeno kao blisko i začudno. Uostalom, moć koja se uvećava nema granica, a za učesnike to je i prilika da se odvojenošću od svakodnevnog života dospe na visinu duhovne pobede.
U vreme sumraka svih vrednosti i normi, Pavle je, s katarzičnom misijom u kojoj je sačuvana vera u ideje i ideale, okupio blizu dve hiljade bivših vrhunskih asova, i ljudskih autoriteta, sa ovih naših balkanskih prostora, neograničenih empatija, koji ne znaju za distancu, ne prave razlike između sebe i drugih, naših i njihovih, prijatelja i neprijatelja, bližniih i stranaca.
Uoči trećeg Mundijala, sredinom oktobra 2024. godine, Pavle je izjavio:
“Mundijal smo proširili i na ostale sportove, tako da ćemo u pravom smislu riječi imati jedno olimpijsko selo. Pozvali smo dosta novih ljudi, i većina je potvrdila dolazak. Želimo da iz Ulcinja i Crne Gore pošaljemo jednu snažnu poruku regionu, Evropi i cijelom svijetu, poruku prijateljstva, ljubavi i mira, jer će ta tri dana Ulcinj biti glavni grad svjetskog sporta. Osim bivših fudbalskih legendi sa prostora bivše Jugoslavije, Ulcinj će ove godine okupiti i proslavljene vaterpoliste, košarkaše, trenere, odbojkaše, rvače, veslače, šahiste, fudbalske i vaterpolo sudije, sportske novinare i radnike, paraolimpijce. Ulcinj sprema novi regionalni spektakl evropskih i svjetskih razmjera“.
„Okupiti na jednom mjestu najveće sportaše bivše države, nakon više desetljeća prekinutih veza, može samo netko iznimne energije i ljubavi prema sportu, i veliki zaljubljenik u sport i nogomet, Pavle Pepđonović. Energija koja ga pokreće učinila je da treći Mundijal prijateljstva okupi 500-injak sudionika“, pišu hrvatski mediji.
Upravo je to i bila želja i namera organizatora Mundijala, kada su 2022. godine krenuli u avanturu – da u mali grad na Jadranu, okupe velikane sporta i podstaknu mlade da se više posvete sportu.
Tri dana neopisivih emocija pod motom: „Pružimo ruku jedni drugima, samo nam je ljubav potrebna“, čini ovaj skup sportsko kulturnim spektaklom, neviđenih razmera, a interesovanje medija iz svih država bivše Jugoslavije ogromno. A kako i ne bi – svi na jednom mestu, velikani od imena i prezimena, usput i ljudske gromade, prepoznati kao sportska tekovina usađivana decenijama u glave građana bivše Jugoslavije i šire. Zahvaljujući Pavlu, ukazala se vidljivost svih do tada nevidljivih, onih za koje smo mislili da ih nikada nećemo lično upoznati, sa njima se fotografisati ili sedeti za istim stolom. Da budemo otvoreni, iskrena je privilegija biti sa takvim legendama, ili u njihovoj blizini.
U večernjim okupljanjima, uz red sećanja i uspomena, uz dobru muziku, čuvena crnogorska vina i domaće specijalitete, vesele slike slave život u lavirintu emocija. Doživljaj zadovoljstva, specifičnog naboja i pulsacija kondenzovane enrgije, vredni života, u svetlosti pune ljudske radosti. Njihovi razgovori o pojedinačnim, kolektivnim i timskim uspesima, neuspesima i predstavama sa raznih sportskih događaja, imaju svoju meru i cenu, jasnoću, dubinu, snagu i sposobnost da izraze prave emocije, jednako koliko i nihove titule, medalje i trijumfi, koji sve nadilaze, uz večnost koja ih neće zaboraviti.
U svom bogatstvu različitosti, visoke duhovnosti i beskrajne duhovitosti, ugodan je osećaj upoznavanja, zbližavanja ljudi koji vole lepu reč. A tek olimpijski, svetski, evropski prvaci, koji teret i oreol slave i svoje posebnosti nose s lakoćom, obično, jednostavno, nečujno i neprimetno, iako bi im, na svakom koraku trebalo iskazivati duboki naklon i poštovanje i istinsko divljenje.
Nedostajuća svežina sveta čini Mundijal ispunjen takvim žarom koji aktivira i čini živim celinu jednog minulog vremena, jedne velike zemlje i neverovatnih sportskih dostignuća. Svi rođeni u jednoj zemlji koje više nema, ali je njena kultura, sviđalo se to nekome ili ne, i dalje ključna za razumevanje kako onoga kroz šta smo prolazili i kroz šta prolazimo, tako i onoga što nas čeka. Pripadnost svih nas balkanskom prostoru je starija od podela na nacije, što je, verovatno, tajna naše igre i našeg suživota, koju možda nismo uvek shvatili na pravi način, a sportisti žele da otkriju i nešto više, nešto osim onoga što ih je vinulo u neslućene visine slave i vanvremenosti. Što bi rekao filozof: „Iznad razlika koje nas dele stoje zajedničke vrednosti koje nas povezuju“.
„Mundijal prijateljstva raste i dalje, nema natrag, ovo nam svima treba i svatko tko kaže da je ovo veličanje Jugoslavije, ne zna što je sport i što je to prijateljstvo među sportašima“, ocenjuju hrvatski mediji. Ovde granice ne postoje, budući da se ova direktna, kontaktna međuljudska komunikacija i prisutnost čoveka sa čovekom, kao deo univerzalne građe duha i kulture, pruža preko vremena i svakih ograničenja. To je ljudski topla, intimna i lepa priča, koja se ne vezuje za velike teme i značajne istorijske događaje, već za sportsko, kulturno, duhovno i duševno bogatstvo. Junaci ove sage nalaze i sebe i sagovornike u punoći ostvarene prošlosti. Njihovo druženje je u direktnoj vezi s okolnostima njihovih sportskih karijera, detaljima njihove stvarnosti, isečcima ljudske i porodične svakodnevice. Svi oni uživaju u razgovorima, u druženju, jer je to put da jedni drugima budu bliži, da bi bili deo jedne celine.
Razdragani, sa odmerenom i suzdržanom radoznalošću, gde nema zvanja, znanja, hijerarhije, ni ko su ni šta su, gosti u svoju ležernu i spontanu komunikaciju unose pozitivnu energiju, koja ih greje u jedinstvenosti i jednostavnosti. Iako različiti po karakteru, navikama, mentalitetu i sudbini, oni poseduje metafizičku energiju koja privlači, zbližava, povezuje; pruža iluziju da u životu ima smisla, da u njemu postoji ljubav, vrednost i način da se ljudi razumeju, druže, vesele, razgovaraju. Ili, kako bi na sve to rekao čuveni nobelovac Herman Hese: Gde se prijateljski putevi slivaju, tu ceo svet, za jedan čas, izgleda kao zavičaj.
U društvenim okolnostima globalnog karaktera redukovanja neposredne komunikacije, socijalne izolovanosti i usamljenosti, ovakvo predstavljanje balkanskog sportsko kulturnog iskustva podrazumeva i činjenicu da je ono ostvareno u delu sveta na kojem se u istoriji jedno nikad dotle zabeleženo prožimanje duha i prijateljstva nije dogodilo, stvarajući od Ulcinja prostor vrednosti nedostižne najbogatijim kulturama sveta.
Bio je to festival čojstva kakav nije viđen na ovim našim prostorima; Svjedočio sam događaju koji niko nikad neće i ne može zaboraviti; Ovo Tito nije doživeo; Kompletan događaj i ugođaj doveden do perfekcije, koji ću vječno pamtiti; Nema dalje, više i bolje od ove manifestacije; Prosto je nemoguće na ovakav način okupiti toliko znamenitih ljudi, a da nije reč o događaju takmičarskog karaktera, te s toga sve počasti genijalnom Pavlu Pepđonoviću, njegovim sjajnim saradnicima i svim građanima Ulcinja; Ulcinj će ostati neponovljiv i jedinstven; Ne postoje riječi kojima se može opisati sve što se dogodilo u Ulcinju; Organizacija UN ne bi mogla sve ovo upriličiti; Događaj je za nezaborav; To je ostvarenje najlepših snova, nešto nezaboravno, fascinantno; Nedostaju i reči da opišem svoje osećanje i privilegiju što sam bio deo takvog događaja; Svaka pomisao na te tople oktobarske ulcinjske dane uljepšava moje postojanje, i iskreno se nadam, da će neponovljivi ulcinjski skup postati tradicija, koja će nas bar jednom godišnje vratiti u granicama one naše Jugoslavije; Pavlu Paju Pepđonoviću, treba dati titulu sportskog ambasadora ,jer on to i jeste… samo su neki od komentara učesnika ove smotre.
Jedan od poznatih novinara dodaje: Samo su Olimpijada u Sarajevu i Mediteranske igre bile veći sportski događaju od ovog Mundijala u Ulcinju, u koji je Pavle uložio svu svoju ljubav i energiju, dok drugi nastavlja: Čovek je učinio više za relaksaciju odnosa na ovim prostorima od svih političara zajedno.
U toj samosvesnoj stilizaciji i emotivno razlivenoj istančanosti, ova veličanstvena mundijalska priča je fenomenološka činjenica i slika života koja brani svoj funkcionalni i smisaoni integritet, sa dubokim tragovima večitih vrednosti, kako u međuljudskoj komunikaciji tako i u kulturi, sportu, etici, sociologiji, poetici, filozofiji, i duhovnom nasleđu. Ovaj fenomen uzbuđuje svojom iskrenošću i smislom ljudskog uporišta ka osvajanju novih vrednosti u međuljudskoj komunikacij, i zato ne treba da čudi što je, za kratko vreme, postao ulcinjski marker posebne lepote, inspirativnosti i sentimenta. Uostalom, kultura je jedino sredstvo suštinskog ljudskog razumevanja i zajedničkog života.
Ove manifestacije, koje zadiru u vanvremeno i u nešto što neće biti omeđeno nestankom bilo koga i bilo čega, su poziv da opet postanemo smisleni, prosvećeni i stvarni. Uz svoje jedinstveno začudne trenutke, Mundijal je spontanost i otvorena konvencija; to je jedinstvo svoje tajne i svog objašnjenja; otvoreni dijalog s prošlošću; obnavljanje , proširenje i afirmacija razumevanja. Sama stvarnost se postarala da otvori jednu perspektivu koja u sebe uključuje osnovne vrednosti života koji ne prestaje, života između juče, danas i sutra. Mundijal priziva emocije koje su nekad strujale ovim prostorima, u zvuku kolektivne radosti. Ovaj nepogrešivi potencijal sjedinjenja sa ovom pričom jedva čeka da bude ispričan naredne i svake sledeće godine.
U svakom svom medijskom istupu, Pavle nastoji da ovaj poduhvat kolektivizuje, što niko ne osporava, ali aktivistički pasaž njegove ideje i njegovog dela u celoj organizaciji su nesporni. Pa ipak, po njemu će se jedno doba prepoznavati i pamtiti kako u Ulcinju tako i u Crnoj Gori. Teško je naći bolji primer sličnog sentimenta. Ovom pregnuću nije nedostajalo iskustvo neuspeha, koliko iskustvo lepote i svojevrsne katarze.
Uz koncepcijski inovativne nijanse, Mundijal će duboko u sebi braniti i odbraniti svoju svetlost, kao tajnu i dragocenost, kako i priliči njenom idejnom tvorcu Pavlu Pepđonoviću. To ne znači da nas ne može i neće više ničim iznenaditi. Biće to vitalna tradicija, za koju se s pravom veruje da zadugo neće zgasnuti, koju će krasiti kultura sećanja i nekultura zaborava.
